(As, lat. Arsenium)

Uprkos reputaciji arsena kao opasnog otrova (obzirom da je preko 1000 godina smatran „kraljem otrova”), reč je o mikroelementu sa relativno niskom toksičnošću u odnosu na neke druge metale. U stvari arsen u malim količinama, može biti od suštinskog značaja za funkcionisanje čoveka. Kod eksperimentalnih životinja se takođe pokazao kao esencijalni iako je dodavan u količinama mnogo većim nego što su prisutne kod čoveka.

U ljudskom organizmu ima oko 10-20 miligrama arsena.

Biološka uloga

Arsen se smatra jako otrovnim za organizam čoveka. U prirodi postoje dve vrste arsena:

• organski vezan, arsenat (5-valentna forma) je esencijalni nutrijent koji potiče iz biljaka i životinja kao i elementarni arsen nisu otrovni.
• neorganski (3-valentna forma, npr. arsen(III)-oksid) je otrovna supstanca koja potiče iz zemljišta, vode ili kontaminirane hrane i može biti otrovna već u jako malim količinama.

Neorganski arsen se u organizmu nagomilava u koži, kosi, noktima i unutrašnjim organima.

Metabolizam

Tačna uloga arsena u organizmu nije u potpunosti jasna ali istraživanja ukazuju da možda učestvuje u metabolizmu metionina (esencijalne aminokiseline koja je neophodna za rast), kontroli genske ekspresije, odžava reproduktivnu sposobnost i učestvuje u tretiranju digestivnih problema.

Višak organski vezanog arsena se iz organizma izbacuje preko bubrega.

Prirodni izvori

Organski vezani arsen se nalazi u gotovo svim namirnicama tako da se normalnom ishranom unosi dovoljna količina arsena u organizam. Nešto bogatiji arsenom su cerealije, masti i ulja, morska riba, školjke, ostrige, i meso.

Poremećaji

Nedostatak

Obzirom da je reč o mineralu koji je prisutan u gotovo svim namirnicama nedostatak arsena se retko manifestuje. Simptomi nedostatka arsena u organizmu su: neprirodan rast, problemi sa srcem i sa kostima.

Toksičnost

Retki su simptomi trovanja organski vezanim arsenom, čak i pri unosu većih količina, dok su posledice unosa većih količina neorganskog arsena (preko 1 miligram) anemija (smanjuje se broj crvenih krvnih zrnaca – eritrocita), kao i bolest poznata pod imenom arsenizam (upala kože, promene u pigmentaciji kože), zatim kancer, depresija, gastrointestinalni problemi, oštećenje jetre i nerava, gubitak kose, dermatitis, dijareja i drugi gastrointestinalni problemi, mučnina, glavobolja, konfuzija, bolovi u mišićima, oštećenje jetre i bubrega. U najgorem slučaju nastupa smrt.

Najbolji način za određivanje količine arsena je njegovim određivanjem u kosi ili krvi.

Preporučene dnevne količine

Obzirom da je arsen tek nedavno svrstan u esencijalne nutrijente još nisu određene preporučene dnevne količine ovog mikroelementa, ali većina izvora preporučuje konzumiranje između 12,5 i 25 mikrograma ovog nutrijenta dnevno u obliku organskog arsena.

Upotreba u medicini

Lekovita svojstva arsena su opisana još pre 2000 godina. Naime, smatra se da je Hipokrat koristio jedinjenje arsena za lečenje čira i sličnih poremećaja.
Iako se do 1820. godine izjednačavao sa tumorom (a i danas je ponekad sinonim za otrov i tumor), arsen je jedan od najstarijih poznatih hemijskih agenasa koji se koristio za lečenje tumora. Tek nedavno su počela ponovo da se rade istraživanja u lečenju leukemije arsenom.

Godine 1905 Ehrlich je prvi sintetizovao organski vezani arsen i pokazao njegov medicinski značaj u tretiranju parazita izazivača bolesti spavanja i lečenja sifilisa (to jedinjenje je nazvano „magični metak”).

Preko 8000 jedinjenja arsena je smatrano potencijalnim lekom 1937. godine.

U raznim periodima koristili su se različiti preparati arsena za lečenje probavnih poremećaja, reumatizma, astme, malarije, tuberkuloze, dijabetesa i kožnih bolesti. Vremenom su se lečenja ovakvim preparatima pokazala kao neuspešna pa su zamenjena drugim metodama (izuzetak je lečenje bolesti spavanja sve do sredine 80-ih godina prošlog veka).