(Se, lat. Selenium)

Selen je identifikovan kao mikroelement neophodan za čoveka tek 70-ih godina prošlog veka. Prosečna odrasla osoba sadrži oko 20 miligrama selena i najveći deo selena se nalazi u jetri, bubregu, srcu, slezini i testisima.

Biološka uloga

Selen je integralni deo glutation peroksidaze, enzima koji u ćeliji ima ulogu antioksidansa, a povezan je i sa funkcijom vitamina E. Veoma je važan za zaštitu eritrocita i ćelijskih membrana od oštećenja koje nastaje dejstvom slobodnih radikala. Glutation peroksidaza ima udela i u zaštiti kože od ultraljubičastog zračenja.

Protein tiroksin dejodinaza je takode seleno-protein. Kada je smanjen unos joda u ishrani to može biti faktor za razvoj gušavosti i kretenizma.

Selenoprotein P je glikoprotein plazme nepoznate funkcije koji sadrži 7-8 selenocisteina po molekulu. Pod normalnim uslovima oko 65% selena plazme se nalazi u selenoproteinu P.

Važan je za rast i zdravlje kose i kože.

Selen ima ulogu u održavanju otpornosti organizma na razne bolesti. Povećava produkciju i efikasnost leukocita i štiti ih od dejstva slobodnih radikala koji se stvaraju prilikom infekcija. Selen najverovatnije i povećava produkciju antitela i učestvuje u jačanju organizma kod pojave kancera.

Selen je uključen u očuvanju normalne funkcije jetre, sintezu proteina i zaštitu organizma od toksičnih minerala kao što su arsen, kadmijum, živa i olovo. Ima važnu ulogu i u stvaranju muških reproduktivnih kapaciteta i održavanje zdravlja očiju, kose i kože. Uljučen je i u metabolizam prostaglandina koji kontrolišu zapaljenske procese.

Metabolizam

Selen u hrani može biti prisutan u obliku neorganskog selena (selenit – SeO₃^2-) ili kao aminokiselina selenocistein i selenometionin (analozi aminokiselinama sa sumporom – cisteinu i metioninu). Biljke koje rastu na zemljištu sa velikom količinom selena formiraju i selenometil-cistein i selenohomocistein koji se mogu akumulirati u količinama od 5000 ppm uzrokujući time trovanja selenom ljudi i životinja koji ih konzumiraju.

Neorganske soli selena, kao i organski vezani selen se najverovatnije dobro resorbuju iako ima malo informacija o mehanizmu i regulaciji resorpcije. Selenocistein se razlaže delovanjem selenocistein β-liaze (enzim koji zavisi od prisustva vitamina B₆) dajući selenid (Se^2-) i alanin. Selenat i selenit se redukuju do selenida uz pomoć enzima glutation reduktaze.

Jedan deo neorganskog selenida se direktno ekskretuje, dok ostali formira dimetilselenid – (CH₃)₂Se i trimetilsolenium jon – (CH₃)₃Se⁺. Trimetilselenijum jon je glavni selenski metabolit koji se izbacuje mokraćom. Od ukupnog unosa selena oko 55-60% se izbacuje urinom, oko 5% znojem i manje od 1% disanjem. Ukoliko dođe do trovanja selenom onda se procenat selena izbačen dahom znatno povećava (dah na beli luk).

Seleno-enzim glutation peroksidaza redukuje vodonik peroksid do vode i na taj način smanjuje količinu peroksida koji može stvarati slobodne radikale. U slučaju nedostatka vitamina E selen igra veoma važnu ulogu u smanjivanju koncentracije prekursora lipidnih alkilperoksil radikala, dok ukoliko postoji nedostatak selena vitamin E igra zaštitnu ulogu time što uklanja radikale. U tom slučaju će i peroksidacija membranskih lipida biti sprečena. Selen ima i veoma važnu ulogu u obnavljanju vitamina E.

Pored jetre najveća koncentracija selena u organizmu nalazi se u mišićima. Skeletni mišići sadrže više selena od srčanih.

Stvaranje selenocisteina

Metabolička funkcija selena (u obliku selenocisteina) je u katalitičkom mestu glutation peroksidaze i tiroksin dejodinase.

Selenocistein se ugrađuje u proteine u fazi sinteze proteina na ribozomima. Ređe se dodaje u postsintetskim modifikacijama prekursorskih proteina. Kodon za selenocistein je UGA, koji obično služi kao STOP kodon signalizirajući kraj translacije. Kod sinteze proteina koji sadrže selenocistein ovaj kodon kodira češće aminokiselinu selenocistein nego što završava translaciju. Ovakvo čitanje ovog kodona je rezultat sekvence od četiri nukleotida u netranslacionom regionu na 3’ kraju mRNK. Selenocistein se formira iz serina vezanog za tRNK.

Prirodni izvori

Udeo selena u ishrani zavisi od zemljišta na kome rastu prehrambeni proizvodi.

Dobri izvori selena su meso, riba, školjke, žitarice, cerealije, brokoli, pečurke, kupus, celer, svinjski i goveđi bubrezi, tunjevina, ostrige, riba list, goveđa jetra.

Pripremom hrane se može izgubiti znatna količina selena.
 

Sadržaj selena u prehrambenim proizvodima

Namirnica	mikrograma na 100 grama namirnice
Bubrezi	110
Tunjevina u ulju	90
Sardina u ulju	50
Dagnje	45,3
Sočivo	40
Skuša	30
Hleb – beli	28,3
Bakalar	28
Pastrmka	24
Zečetina	21,3
Losos	20
Morski rak	17,1
Jetra	14
Meso – svinjsko	14
Jaje	11,4
Šunka	8,2
Meso – teleće	8
Meso – pileće	7,3
Pirinač	4,2

Poremećaji

Nedostatak

Simtomi nedostatka selena se sreću samo kod ljudi koji žive na područjima gde ima malo selena u zemljištu. Područja Evrope, delovi SAD, Novi Zeland i deo Kine su područja gde ima malo selena u zemljištu.

Nedostatak selena se javlja i kod kritičnih grupa ljudi, kao što su alkoholičari, osobe koje se u znatnoj meri hrane industrijski obrađenom hranom i tzv. „brzom hranom“, osobe obolele od HIV-a, osobe obolele od bolesti jetre, osobe sa Daunovim sindromom i oboleli od fibrocističnog oboljenja dojke.

Nedostatak selena uzrokuje proširenje srca, koje konačno dovodi do kongestivnog zatajivanja srca, kao i atrofiju ćelija pankreasa. Ovo sa svoje strane dovodi do neadekvatne sekrecije lipaze.

Kešanova bolest je endemska srčana miopatija koja se javlja u područjima gde u zemljištu nema dovoljno selena (delovi Kine). Ova bolest se karakteriše srčanom insuficijencijom, povećanjem srčanog mišića, aritmijom, elektrokardiografskim promenama. Pogađa uglavnom decu i žene.

Kašin-Bekov sindrom je endemska osteoatrofija koja se karakteriše slabošću, ukočenošću zglobova, bolom, degeneracijom i nekrozom zglobova. Takođe se javlja u oblastima gde u zemljištu ima malo selena (delovi Kine).

 U delovima Kine gde nema dovoljno selena u zemljištu javlja se Kašin-Bekov sindrom

Nedostatak selena u mladosti može uzrokovati veću naboranost kože u starosti.

Ostali poremećaji koji se javljaju usled nedostataka selena su:

• Kancer. Kancer je češći kod osoba koje u svojoj ishrani nemaju dovoljno selena i glutation peroksidaze (enzim koji u svojoj strukturi sadrži selen). Najčešći kanceri koji se javljaju usled nedostatka selena su tumor debelog creva i tumor pluća.
• Kardiovaskularne bolesti. Nedostatak selena dovodi do slabljenja srčanog mišića i do pojave koronarne bolesti, ateroskleroze, slepljivanja trombocita, infarkta miokarda kao i povećanog sadržaja prostaglandina i leukotrijena koji igraju ulogu u zapaljenskim procesima i agregaciji trombocita.
• HIV / AIDS / SIDA. Nivo enzima glutation peroksidaze koji ima važnu ulogu u antioksidativnoj aktivnosti, se smanjuje kod obolelih od HIV-a, posebno kod osoba u odmakloj fazi bolesti, a nizak nivo selena je povezan sa niskim nivoom CD4+ limfocita i povećanom smrtnošću pacijenata koji ne unose dovoljnu količinu selena.
• Problemi u trudnoći. Nizak nivo selena osim što dovodi do neplodnosti, može dovesti i do pobačaja u trudnoći, kao i do slabog razvoja placente.
• Astma,
• Reumatoidni artritis,
• Katarakta,
• Anemija,
• Loše raspoloženje,
• Mišićna slabost,
• Depresija,
• Povišen krvni pritisak

Toksičnost

Trovanje selenom je opisano kod ljudi i životinja, ali još nije jasan mehanizam trovanja. Rani simptom trovanja selenom je miris belog luka u dahu što je posledica izdisanja dimetil selenida. Najverovatnije je da do trovanja selenom dolazi zbog profesionalnog izlaganja u elektronskoj industriji i u industriji stakla i boja.

Ovaj problem se javlja i u područjima gde je relativno visok nivo selena u zemljištu. Prvi opis trovanja selenom kod životinja dao je još Marko Polo u trinaestom veku.

Selenoza je povezana sa unosom preko 12 µmola (1 mg) dnevno i dovodi do gojenja, zamora, suve kose, pojavu karijesa kod dece, depigmentacije kože, povraćanja, gubitka i oštećenja noktiju, gubitka kose, neuroloških abnormalnosti koje uključuju paraesteziju, paralizu i hemiplegiju.

Preporučene dnevne količine

Preporučeni dnevni unos selena (mikrograma dnevno)

Uzrast	SAD	Evropa
Odojčad i deca
Od rođenja do 3. godine	10	/
3-6 meseci	10	/
7-12 meseci	15	8
1-3 godine	20	10
4-6 godina	20	15
7-10 godina	30	25
Muškarci
11-14 godina	40	35
15-18 godina	50	45
19-24 godina	70	55
Stariji od 24 godina	70	55
Žene
11-14 godina	45	35
15-18 godina	50	45
19-24 godina	55	55
Starije od 24 godina	55	55
U trudnoći	65	55
U laktaciji	75	70

Maksimalno dozvoljen unos selena u toku dana ne bi smeo da bude veći od 5,7 µmola (450 µg) dnevno ili 6 µg / kg telesne mase.

Upotreba u medicini

Selen se koristi za lečenje sledećih bolesti i/ili poremećaja:

• Kancer (tumor). Studije su pokazale da dodaci selena mogu imati važnu ulogu u zaštiti organizma od nekoliko vrsta tumora: tumor rektuma, ovarijuma, debelog creva, pluća i grlića materice.
• Bolesti srca. Selen smanjuje mogućnost pojave srčanih oboljenja time što povećava nivo HDL holesterola (koristan holesterol) i smanjuje nivo LDL holesterola (štetan holesterol). Selen takođe sprečava slepljivanje trombocita i time smanjuje rizik od pojave ateroskleroze.
• Astma,
• Reumatoidni artritis. Selen se koristi u kombinaciji sa vitaminom E.
• Detoksifikacija organizma od trovanja arsenom, kadmijumom i živom.
• Angina,
• Katarakta,
• Visok krvni pritisak u trudnoći,
• Tretiranje kose, kože i noktiju,
• Poboljšanje raspoloženja,
• Lečenje depresije i umora