Silicijum

(Si, lat. Silicium)

Silicijum je esencijalni mikroelement koji je u organizmu neophodan u veoma malim količinama. To je jedan od najzastupljenijih elemenata u zemljinoj kori.

U ljudskom organizmu ima oko 7 grama silicijuma, ali se njegova količina smanjuje starenjem.

Silicijum ne treba mešati sa silikonom. Silikon je ime za grupu materijala koji sadrže silicijum, kiseonik i druge supstance, a koji se koristi za izradu implantata, medicinskih sudova i delova raznih medicinskih uređaja.

Biološka uloga

Silicijum je neophodan za bolje funkcionisanje hrskavice, vezivnog i tkiva organa (zidovi aorte, traheje, tetive i ligamenti) jer pomaže u povezivanju kolagenih vlakana (proteina koji daje čvrstinu i elastičnost tkivu i kostima).

Osim toga, silicijum poboljšava funkcionisanje cirkulatornog sistema, obzirom da je njegovo prisustvo od velike važnosti za stvaranje, elastičnost i poroznost arterijskih krvnih sudova. Silicijum povezuje kolagena vlakna.

Druge uloge silicijuma su:

  • sprečava osteoporozu,
  • smanjenje holesterola i masti u organizmu,
  • stvaranje antitela,
  • stimuliše ćelijski metabolizam,
  • stimuliše stvaranje ćelija,
  • ima antiinflamatornu ulogu (protiv upala),
  • zaštita organizma od štetnog delovanja aluminijuma,
  • usporava proces starenja,
  • pomaže rast kose i noktiju,
  • bolje funkcionisanje očiju

Metabolizam

Silicijum je element koji pomaže u boljem funkcionisanju kalcijuma, utiče na kalcifikacione procese i na brzinu ugradnje kalcijuma u kosti.

Prirodni izvori

U lanac ishrane silicijum ulazi pre svega hranom biljnog porekla. Bogati izvori silicijuma su vlakna neprerađenih cerealija (nepolirani pirinač, ovas, ljuske pšenice), šećerna repa, celuloza trske, lucerka, rastavić, kopriva, zelena salata, krastavac, avokado, jagode, luk, zeleno povrće, mineralna voda.

Količina silicijuma u hrani u velikoj meri zavisi od njegovog prisustva u zemljištu, a pripremanjem hrane se silicijum lako gubi. Na primer, u mlevenom brašnu ostaje svega 2% silicijuma u odnosu na sirovu žitaricu.

Poremećaji

Nedostatak

Nedovoljan unos silicijuma dovodi do nepravilnog stvaranja vezivnog tkiva i kostiju. Naime, još je 1952. godine dr A. Charnot otkrio da je dekalcifikaciji (izdvajanju kalcijuma iz kostiju) predhodio kompletan gubitak silicijuma iz tkiva. Starenjem organizma gubi se silicijum, a time i kalcijum počinje da izlazi iz kostiju i prelazi u tkiva. Na ovaj način meka tkiva u organizmu gube svoju elastičnost i postaju rigidna, tj. postaju kalcifikovana, a kosti postaju krte.

Usled nedostatka silicijuma u organizmu može doži i do pojave koronarne arterijske bolesti.

Nedostatak silicijuma dovodi do ateroskleroze i srčanih oboljenja.

Toksičnost

Kratkotrajni veći unos silicijuma u organizam ne dovodi do poremećaja, ali dugotrajni unos većih količina silicijuma dovodi do stvaranja kamena u bubregu.

Osim toga unos silikata (soli silicijuma), kao i udisanje sitno sprašenog silicijuma može izazvati oštećenje na plućima.

Preporučene dnevne količine

Ne postoji zvanična preporučena dnevna količina silicijuma, ali se pretpostavlja da je adekvatan dnevni unos od 5 do 10 miligrama dnevno. Prosečnom ishranom u organizam se unosi svega 1-1,5 gram dnevno, pa se preporučuje veći unos sirovih namirnica koje sadrže silicijum ili preparata silicijuma.

Upotreba u medicini

Preparati sa silicijumom se koriste u lečenju osteoporoze, srčanih bolesti uključujući i srčani udar, Alchajmerove bolesti, ćelavosti, održavanju kose, kože i noktiju. Osim toga, silicijum pomaže u lečenju kožnih bolesti, raznih uganuća i istegnuća, kao i stomačnih problema.

Koristi se za tretiranje artritisa, problema sa zglobovima i hrskavicom, usporava starenje, lečenje ateroskleroze i čira na želucu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.